Mišljenja: Razno
Socijalna kohezija i ekonomski haos
Većina zemalja Istočne Evrope je pod pritiskom teških mera štednje, nametnutih u programima sa MMF-om, imala vandredne parlamentarne izbore u prethodnih godinu i po dana. Za sada u Srbiji to nije slučaj, a uprkos ogromnom socijalnom trošku koji je podneo najveći deo stanovništva.
Moje mišljenje u vezi sa „političkom stabilnošću“ zasniva se na dejstvu dva faktora iz naslova mišljenja.
Među zemljama EU Italijani najduže ostaju u porodici roditelja. Preko 30 godina. Ako isključimo one koji nakon fakulteta, ili bez njega, napuste Srbiju, izračunati prosečni suživot sa roditeljima izneo bi preko 40 godina. Formiraju se porodice unutar porodica roditelja. I svi zajedno podnose materijalna ograničenja, nezavisno od psiholoških posledica po uključene pojedince.
Bliskost između deda i baba i unučića mislim da je svojstvena jedino u BiH i u Srbiji. Verovatno grešim. Ali lično (zlo)upotrebljavam ovu našu svojstvenost.
Bilo bi veoma interesantno kada bi se istražilo koliko penzioneri izdržavaju lica oko sebe. Od supružnika koji nisu stekli uslov za penziju preko omatorele dece koja ne rade do džeparaca tinejdžerima, ali i mlađim unučićima. Ukoliko je, bez vojnih, broj penzionera 1,6 miliona i ukoliko izdržavaju isti broj lica oko sebe dolazimo do gotovo polovine stanovništva Srbije koja zavisi od uredne isplate 31 milijarde dinara penzija svakog meseca. Dodajmo ovom broju i one koji obrađuju zemlju i dolazimo do gotovo dve trećine stanovništa koje nekako preživljava uprkos Seki i Deki.
Najteže pogođeni krizom su radnici koji ostaju bez posla ili im plate nisu redovne, a pri tome su izgubili kontakt sa zemljom i nemaju roditelje penzionere da ih finansijski podrže.
Drugi faktor iz naslova predstavlja moju, možda pogrešnu, tezu da upravo zahvaljujući ekonomskom haosu u kome živimo ne možemo da doživimo ekonomski slom. Kolaps, kako god. Najavljena je striktna i ubrzana primena zakona o stečaju (malim slovom zakon, jer ne znam njegov tačan naziv). A ja mislim da upravo zato što se ne poštuju zakoni naša privreda kako tako ima „glavu iznad vode“.
Zamislimo šta bi se dogodilo da EPS krene u trenutnu naplatu svih dospelih dugova? Industrijska proizvodnja bi u jednom mesecu bila smanjena za 30-40% (znatno više od pada pri uvođenju sankcija UN ili NATO bombardovanja), a gotovo sva domaćinstva bi se vratila u romantično doba pre industrijske revolucije. Ili da svi zatraže naplatu dugovanja od EPS-a? Hiljade preduzeća bi povratilo likvidnost koju im je oduzeo EPS kašnjenjima u plaćanju, ali bi stanovništvo svejedno bilo vraćeno u romantizam.
Poput EPS-a većina kompanija u Srbiji je zbog kašnjenja u plaćanju dovela svoje dobavljače u nelikvidnost i prinudila ih da otpuštaju radnike, kasne u plaćanjima...
I ovde dolazim do ličnog straha od striktne primene zakona o stečaju. Ukoliko bi njegova primena krenula od velikih kompanija onda bi se povratila likvidnost manjim preduzećima (i bankama). Ali pretpostavljam da će krenuti od manjih preduzeća kojima je nelikvidnost izazvao neko mnogo veći. I ovde se bojim diskrecione moći stečajnih izvršitelja.